evo da prekucam tekst iz ekonomista (ne zamerite na tipografskim greskama), jer na sajtu nema ceo tekst. a mozda bi bilo interesantno ovo pomenuti i prokomentarisati jer se u zadnjih godinu dana bas dosta reklamiraju MBA studije, a vecina nas nije sigurna sta su one zapravo (ili kome, tj. cemu sluze)
MBA na prekretnici
Trenutno u Srbiji ne postoji nijedan domaći, autohtoni, program Master of Business Administration koji se izvodi na engleskom ili na srpskom. Većina predavača su strani profesori ili biznismeni koji su stekli poslovno iskustvo radeći u vodećim svetskim firmama. Postavlja se nekoliko pitanja: Zašto nema domaćih programa, da li su oni potrebni i da li ima domaćih eksperata?
Često se mogu čuti izjave da je radna snaga jedna od najvažnijih konkurentskih prednosti Srbije. Mnogi inostrani poslodavci, međutim, neće se saglasiti s tim da su ovdašnji radnici dobro obučeni i motivisani. Istini za volju, saglasiće se da nisu preterano skupi.
Pre četiri godine u Srbiji je održan prvi sajam poslovne edukacije, MBAfair. Šta se u međuvremenu dogodilo? Broj škola koje su aktivne u Srbiji je porastao, kao i broj rezidentnih internacionalnih programa. Pojavljuju se i prve naznake početaka domaćih, autohtonih programa, uglavnom naslonjenih na poznata svetska MBA imena. To sve znači da postoji interes u zemlji za programe Master of Business Administration, MBA. Takođe, to znači da provajderi poslovnih programa prepoznaju da se može (lepo) zaraditi na poslovnoj edukaciji.
Pre dve godine proslavljen je 100. rođendan MBA. Prvi MBA nastao je u SAD 1908. na Univezitetu Harvard. U Evropi je prvi s MBA programom počeo francuski INSEAD 1951, a Bledska škola biznisa je 1991. odlučila da pokrene prve MBA studije iza "gvozdene zavese".
MBA je viđen kao profesionalni, a ne kao akademski stepen. Fokus MBA studija nije na naučnoistraživačkom i akademskom radu, nego na ovladavanju praktičnim znanjima u oblasti menadžmenta, finansija, analitičkog razmišljanja, ljudskih resursa, organizacije preduzeća, strategije, marketinga i sposobnosti uspešnog rešavanja kompleksnih poslovnih problema kroz grupne projekte i studiju slučaja. Pored tih formalnih predmeta, uče se i "meke" veštine timskog rada, efektivnosti, komunikacije, liderstva. Polaznici su ekonomisti, inženjeri, lekari, pravnici, hemičari, diplomirani menadžeri i drugi koji na redovnim studijama nisu dobili neophodna znanja o obimu i sadržaju koji im je potreban za uspešno vođenje biznisa.
Ključni stejkholderi
Država. Formalno obrazovanje je regulisano zakonom čiju primenu nadgleda Ministarstvo prosvete. Zakon o obrazovanju nije, međutim, prepoznao, niti pominje, MBA kao oblik obrazovanja. To je dobro. I to je loše. Akreditaciju MBA programa u svetu vrše nezavisne, ali asocijacije od poverenja, najčešće van državne formalne kontrole.
Suštinska vrednost MBA diplome leži u imenu i reputaciji škole koja je izdaje. Poznato je da su škole i programi dobri onoliko koliko su dobri profesori koji predaju i studenti koji učestvuju. Dakle, dobro je da u Srbiji država ne reguliše MBA školovanje. To je prepušteno tržištu, tako da se već sada u poslovnim krugovima zna koliko koji program vredi. Ne koliko košta, nego koliko vredi. Činjenica da država ne reguliše MBA oblast je loša u smislu da potencijalni student mora sam da uradi "domaći zadatak" i da se dobro informiše. U stvari, to nije ništa drugačije od bilo kog drugog obrazovnog programa, formalno ispunjavanje uslova kvaliteta koji propisuje akreditaciono telo i nema mnogo veze sa onim šta student zaista nauči i za šta se obuči.
Biznis. Firme vole da zapošljavaju ljude sa završenim MBA stepenom jer znaju da su diplomci obučeni da poslovanje naprave što efikasnijim, menadžerske odluke što efektivnijim, a profit i rast firmi što većim. Želja svih MBA studenata je da budu uspešni u onom što rade i da što pre, kroz veću platu i druge nadoknade, vrate novac koji su investirali u obrazovanje. U svetu je uobičajeno da studenti sami finansiraju (uzmu kredit) MBA studije. Oni znaju da će za 18 meseci ili dve godine, kroz povišicu plate ili drugo, bolje plaćeno mesto, novac uložen u obrazovanje i vratiti.
Provajderi. Trenutno u Srbiji posluje ili je aktivno oko 15 univerziteta i poslovnih škola i pretpostavlja se da trenutno više od 500 ljudi pohađa jedan od tih programa. Potencijalni studenti se tradicionalno sreću sa predstavnicima i rezidentnih i nerezidentnih škola jednom godišnje, u martu, na sajmu poslovnog obrazovanja MBAfair (
www.mbafair.net) koji je upravo završen.
Klijenti/Studenti. Situacija u Srbiji je malo drugačija kad je reč o finansijerima MBA studija. Pošto su plate relativno niske, a školarine visoke, bilo je firmi koje su zaposlenima plaćale MBA studije. Otkako je stigla finansijska kriza, situacija se promenila i firme sad imaju veoma male budžete za obuku i razvoj najznačajnijih, ljudskih, resursa. Pošto je zapošljavanje postalo otežano, sve više mladih ljudi, pravo sa fakulteta, upisuje MBA studije. To je dobro za provajdere i loše za studente, a u krajnjoj instanci i za provajdere i za buduće poslodavce. Ne treba zaboraviti da je neko poslovno iskustvo zaista neophodno da bi student mogao da dobije potpunu korist od MBA programa i da bi mogao da napravi i svoj doprinos. Bilo kako bilo, student makar, za velike pare, razvije svoju mrežu društvenih kontakata.
Strani vs. domaći
Trenutno u Srbiji ne postoji nijedan domaći, autohtoni, program Master of Business Administration koji se izvodi na engleskom ili na srpskom. Većina predavača su strani profesori ili biznismeni koji su stekli poslovno iskustvo radeći u vodećim svetskim firmama. Postavlja se nekoliko pitanja: Zašto nema domaćih programa, da li su oni potrebni i da li ima domaćih eksperata?
Domaći programi ne samo da su potrebni, nego su neophodni. Postoji zavidan broj mladih biznismena koji se kalio radeći u Srbiji ili svetu, uglavnom za multinacionalne kompanije. Međutim, njima nedostaju dva slova ispred imena ili tri slova iza, da imaju pravo, po zakonu, da stanu ispred studenata i predaju. Ako su dve nule kod tajnih agenata "dozvola da ubiju", tako je "dr" "dozvola za predavanje".
Domaći provajderi će želeti da iskoriste sve te domaće talente i kvalitetne poslovne ljude (bez doktorata, ali s tonama iskustva), ali se pitaju kako će ostvariti kredibilitet programa u očima klijenata i korisnika (firmi). Da li će polako, mukotrpno graditi reputaciju, "uvoziti" profesore da daju kredibilitet ili će se nasloniti na neku više ili manje poznatu poslovnu školu koja će dati "težinu"? Takvo naslanjanje dolazi uz trošak jer veliki naplaćuju svoju diplomu, pa raste cena programa. S druge strane,
pojavljuje se pitanje poverenja studenata u obrazovni sistem koje je prilično poljuljano. Da li će želeti da uđu u neakreditovani program, na srpskom jeziku, koji izvode top domaći poslovni stručnjaci, a ne univerzitetski profesori; koji se bavi problemima biznisa u Srbiji, a ne problemima iz razvijenih zemalja ili okruženja; program koji daje odgovore na domaća pitanja? To je kao ono američko, poslovično, pitanje od pet ili šest hiljada evra.
Danilo Golijanin, prof. marketinga i prodaje i poslovni konsultant
