Данашња тема дана у Политици је:
Најуноснија занимања у Србији Топ менаџери зарађују триста евра дневно
Почетници могу да зараде до 20.000 евра годишње, а топ менаџери и 120.000 евра. – Стране компаније доводе своје менаџере како би обучавали домаћи кадар, јер их у Србији нема довољно, поготово не квалитетних
Изузимајући спорт и естраду, најуноснији посао – легални – у Србији је менаџерски. Менаџери у зависности од позиције коју заузимају у компанији зарађују од 20.000 до 120.000 евра годишње бруто. У те износе, међутим, нису урачунати бонуси и привилегије којима компаније стимулишу свој управљачки кадар, захваљујући којима суме могу да се удвоструче, а у неким случајевима и да буду неколико десетина пута веће. То важи за менаџере запослене пре свега у страним компанијама у Србији, и то оним којима се налазе међу првих сто.
Српски менаџери данас у просеку имају од 30 до 45 година, а мало је оних старијих који су успели да се прилагоде новом времену. Компаније су, по правилу, запошљавале младе људе одмах по завршетку факултета и они су напредовали у оквиру компаније. Нема прецизних информација колико их има, тако да број којим се манипулише – око 20.000 на свим позицијама – треба прихватити са опрезом. Колико год менаџерска класа била масовна, квалитетних нема онолико колики су захтеви тржишта, па због тога стране компаније доводе кадар који обучава домаћи.
– Понуда квалитетних кадрова заправо је мала и у десет компанија „врте” се исти људи – каже директор сектора за људске ресурсе „Дунав храна групе” Тијана Тадић.
Тадићева потврђује да су менаџерске зараде доживеле бум од 2005. године када су домаће компаније почеле више да конкуришу страним. Сем тога, Србија је ипак повелико тржиште чији потрошачи, за разлику од неких других, воле да троше. Зато смо интересантно за стране компаније чији руководиоци, признаје она, нису баш срећни због повећих зарада које морају да дају менаџерима.
Док је тржиште било у повоју зараде директора су се са сваким следећим намештењем удвостручавале или утростручавале, али то више није случај. Сада се на новом радном месту може очекивати двадесетак одсто већа зарада него на претходном.
Није реткост, каже Тадићева, да овдашњи кандидати за престижне функције у великим компанијама, приликом интервјуа доста „импровизују”, па чак и лажу у оном делу који се односи на зараду на претходном радном месту, па и на референце уопште. „У малом граду какав је Београд, све се то може проверити за десет минута”.
Представници пет страних компанија, којима се обратила „Политика”, нису одговорили на позив да кажу на који начин стимулишу управљачки кадар и на који начин менаџери у њиховим фирмама напредују, објашњавајући да је реч о „пословној тајни”. Из разговора са запосленима закључује се да унутар страних компанија постоји разрађен хијерархијски систем, детаљно испланирана подела рада и, што је за почетнике значајно, јасно дефинисано како се може напредовати у каријери. Другим речима, могућност за тапкање у месту и поред евидентних квалитета је сведена на минимум. Каријера у корпорацијама се гради по уходаном методу „штапа и шаргарепе”.
У земљама западне Европе новопримљени школовани менаџер може да рачуна на почетну годишњу плату од око 40.000 евра бруто. Због односа понуде и тражње, цене рада код нас, па и квалитета, та плата је у Србији дупло мања.
У великим светским компанијама у бизнис се улази на положају млађег, односно јуниор менаџера. Најчешће се почиње у одељењу за функционални менаџмент, где на пример припада маркетинг. Међу новајлијама већ на почетку се издвајају они који имају највише „шмека” за посао. Та особина карактерише се као „високи потенцијал“ („high potential”) и младим менаџерима, код којих се она препозна, посвећује се посебна пажња и отвара могућност за брже напредовање.
– Када је човек на том нивоу, он највише пажње треба да посвети свом усавршавању, а не да јури за новцем. Најбитније је да, ако је већ препознат као таленат, то искористи на тај начин што ће да посећује што више семинара и да акумулира што више знања. То сигурно неће остати незапажено, а касније ће своје квалитете моћи добро и да уновчи – објашњава наш саговорник из једне београдске фирме.
На „jуниор” положају најчешће се проводи до пет година и ако је рад менаџера квалитетан он већ у својим раним тридесетим или чак касним двадесетим годинама може да се успне до неког руководећег положаја.
У фирмама које добро послују у Србији – а то су углавном услуге телекомуникација, производња газираних пића, дувана и фармацеутска индустрија – једна од главних стратегија које спроводе јесте „стратегија компензација”.
Фиксна зарада се „појачава”, пре свега, уговореним бонусом који, зависно од хијерархије износи 15, 30, па и до 50 одсто годишње нето-зараде у случају генералних директора и зависи од испуњавања постављених циљева. Тијана Тадић каже да су то стандарди у мултинационалним компанијама које раде код нас, код страних послодаваца, као и код домаћих компанија. Мотив за рад није само добијање бонуса, већ и могућност да се он изгуби.
Бонуси се исплаћују после завршног рачуна, ређе у јануару, а много чешће у марту када настаје и прави бум на тржишту кадрова. Разумљиво, јер их послодавац бонусом условљава да остану до тог доба.
У компензационом пакету су и приватно пензијско осигурање, приватно здравствено осигурање и то не само за директоре, већ и чланове њихових породица. Наша саговорница каже да приликом регрутовања кадрова то што компанија омогућава да се менаџерово дете лечи у доброј приватној клиници има јак психолошки ефекат.
Компанијски ауто се, такође, подразумева и то што већи ниво већа и кубикажа. Ауто који се добија на употребу од компаније може да буде чак и пресудан у одабиру послодавца. При том жене нису ништа мање захтевне од мушкараца.
– Приликом интервјуа за посао, илуструјући свој развојни пут, наводе шта су на пређашњим пословима возили, шкоду супер, на пример, што значи да не пристају на мање од аудија А4, каже Тадићева додајући да је готово постало правило да пословни људи возе компанијски ауди.
Компензација добија озбиљније размере тек када се пређе замишљена линија која раздваја „jуниор менаџере” и такозване средње менаџере.
Зарада ових „белих оковратника”, како још називају менаџере, годишње износи око 60.000 евра бруто и на овом нивоу плате менаџера углавном су усаглашене у свим земљама. Међутим, у земљама у транзицији потреба за особљем на средњем нивоу је толика да компаније често узимају оне који су тек прошли „јуниор” ниво. Овакви „бели оковратници” би на Западу провели још неко време на даљем усавршавању, али у Србији због дефицита морају да се ангажују. Средњи менаџмент чине, на пример, директори по банкама, који нису чланови управе или руководиоци различитих одељења као што су, рецимо, људски ресурси.
Највећи ниво у менаџерској лествици је „џенерал менаџмент” кога чине чланови „борда”, а плате се на годишњем нивоу крећу од 80.000 до 120.000 евра. Ко се успне до нивоа „борда” може да, за разлику од младих и средњих менаџера, рачуна на такозване „лонг терм” погодности, које означавају привилегије на дуге стазе.
Ту су свакако најпривлачније такозване „сток опшнс” где се члановима борда даје могућност да купују акције матичне фирме, али уз услов да их не продају у наредних пет, шест година. На тај начин се обезбеђује лојалност фирми, којој није у интересу да губи квалитетне кадрове. Тијана Тадић, међутим, каже да наши менаџери нису превише заинтересовани за акције фирми, јер је тржиште јако нестабилно. Квалитетан менаџерски кадар је интересантан и домаћим јавним предузећима, која се не либе да их плате као инострана. При одабиру руководећег кадра, надлежни воде рачуна о параметрима као што су искуство, врста индустрије у којој је заинтересовани за посао раније радио, успешност на претходном запослењу, величина колектива којим је руководио, а нарочито је битна врста менаџмента којим се бави – оне врсте које се баве финансијама су боље плаћене од менаџмента који се баве услугама подршке.
Јована Рабреновић - Драган Вукотић
---------------------------------------------------------------------------
И величина тржишта одређује зараду
Зарада менаџера не зависи (само) од величине компаније у којој ради, већ добрим делом од величине тржишта на којој она наступа, односна профита који може да оствари. Тако ће менаџери страних компанија у Русији, на пример, увек бити знатно више плаћени од својих колега у Србији, али и Аустрији или Швајцарској, на пример.
У банци која се у Србији уврштава међу средње по заради, директор зарађује 13.000 евра месечно (без бонуса), а његов заменик 9.000 евра. Директор подређен директору маркетинга у компанији која се бави дуваном, значи, такозвани средњи менаџерски ранг, месечно зарађује 4.700 евра. Први човек представништва компаније која производи енергетске напитке, међутим, зарађује 1.600 евра месечно, што изгледа необично мало у односу на 1.300 евра колико зарађује јуниор менаџер (почетник) фирме која припада прехрамбеној индустрији. Та јуниорска плата већа је и од зараде менаџера средњег нивоа у најпознатијој светској мултинационалној компанији, која износи око 1.000 евра.
_________________ Carpe diem!
|