da ne bismo otvarali za svaki chlanak sa sajta/iz novina koji postavimo zasebnu temu koja umre sa jednim jedinim postom, evo teme za sve chlanke iz novina ili sa sajtova ili iz kojih vecj drugih izvora.
poshto vidim da je ovo pitanje aktuelno, evo jednog dosta dobrog texta iz poslednjeg ekonomista.
Kako trgovati na berziKo umije, njemu akcijeU Srbiji se trenutno više isplati ulagati u hartije od
vrednosti, nego novac čuvati na štednoj knjižici - Da li
svi brokeri mogu da pruže pravu informaciju i koliko
usluga koju investitor očekuje zavisi od dubine njegovog
džepa - Koji papiri su potrebni da bi neko postao
vlasnik akcija u Srbiji - Da li trguju profesori i
studenti beogradskog Ekonomskog fakulteta
Ko je prošlog leta ušteđevinu od hiljadu evra oročio u
nekoj banci, danas je bogatiji najviše za pedesetak
evra. A ko je za istu sumu kupio akcije Čačanske banke,
za godinu dana je pet puta uvećao svoj imetak. Jer,
akcija Čačanske banke je sa prošlogodišnjih 12.000
skočila na 60.000 dinara. Ali, ko je znao da će rejting
Čačana tako (strelovito) da raste. A drugo, možda i kao
prvo, kako je uopšte (bilo) moguće kupiti akcije. Ne
samo Čačanske banke, nego i bilo kog drugog preduzeća. I
da li morate imati milione (dinara ili evra, svejedno)
ili su dovoljne i hiljade (istih valuta)? Konačno, da li
morate biti broker, ili bankar da biste se našli u
“berzanskoj areni”?
Brokeri s MoravuPretpostavimo da je Beograđanin Marko Marković svestan
mogućnosti da iz “priče” ne izađe sa dobitkom, ali da je
ipak odlučio da za hiljadu evra kupi akcije na
Beogradskoj berzi. Njegov naredni korak trebalo bi da
bude potraga za brokerom. Već na tom prvom koraku
stručnjaci će mu savetovati da “širom otvori oči”.
“Veoma je važno imati na umu da postoji razlika između
licenciranih brokera, koji stvarno trguju na Beogradskoj
berzi i zaposlenih u ‘bek ofisu’ neke brokerske kuće ili
banke koja ima dozvolu za trgovanje”, kaže za Ekonomist
Saša Aleksić, glavni broker u Sinteza investu. Zaposleni
u “bek ofisu” klijentu, potencijalnom kupcu, mogu da
obrade podatke, pripreme dokumenta koja treba da
potpiše, daju pravila poslovanja, tarifnik, kao i
osnovne informacije o načinu komunikacije sa brokerskom
kućom. Ali, od kvaliteta osoblja zavisi i mogućnost da
klijent dobije dodatne informacije o načinu
funkcionisanja tržišta, metodama trgovanja,
specifičnostima saldiranja u Centralnom registru...
Iz toga sledi da postoji i “klasifikacija” klijenata
prema veličini investicija, tj. drugačije rečeno, prema
količini para kojom raspolažu. Dakle, da li će sa
Markovićem da razgovara više ili manje kvalifikovan
broker ili neki pomoćni službenik, itekako utiče
pomenutih “hiljadu evra”. Jer, u tom konkretnom slučaju
brokerska kuća bi, uz standardnu proviziju od jedan
odsto (od vrednosti transakcije), zaradila 800 dinara, a
njen službenik bi verovatno, pojašnjavajući detalje,
potrošio nekoliko sati. Prema Aleksićevim rečima, mali
ulagači, kao što je Marko, obično su i najzahtevniji u
pitanjima, a ujedno su i najnesigurniji. Zaključak je,
dakle, da odnos zarade i vremena koje broker potroši,
nije ni malo nevažan, naprotiv: stara izreka “koliko
para, toliko muzike” važi i u ovom slučaju.
S druge strane, međutim, kad se pojavi “investitor”, tj.
klijent, sa recimo 20.000 evra, tada brokeri praktikuju
da direktno razgovaraju sa njim i biće spremni da mu
daju “smernice”, skrenu pažnju na pojedina dešavanja,
vesti, ponude... Isto bi uradila i banka, gde bi
klijenta primio lično menadžer “korporejt” sektora.
Ipak, ima jedna stvar u kojoj su “mali” i “veliki”
investitori jednaki: ni jedni ni drugi neće dobiti
odgovor na pitanje koje je za svakoga najvažnije - čije
su akcije perspektivne, šta da kupe. Brokeri u Srbiji,
naime, još nemaju pravo da savetuju klijente. Za to je,
naime, potrebno da imaju licencu za investicionog
savetnika. Kurseve za tu “titulu” organizuje Komisija za
hartije od vrednosti, ali, kako kažu u Komisiji, “kurs
je u toku”. Tako klijent može da dobije informaciju o
potencijalno dobrim hartijama, jedino ako broker prekrši
Zakon; da li su klijenti sa debljim buđelarom u tom
pogledu “jednakiji” od onih drugih - proverite sami.
Brokeri imaju običaj da “umesto saveta” predoče klijentu
listu akcija koje se nalaze na tzv. kontinuiranom
trgovanju, objašnjavajući da su to likvidne akcije. To
znači da se kupljena akcija lako može prodati, odnosno
da za nju uvek ima kupaca po nekoj ceni. Kao reper za
odgovor “koju akciju da kupim” na prvom mestu treba da
posluži poslovanje kompanije, zatim menadžment,
eventualno preuzimanje, ali i atraktivnost sektora kojem
kompanija pripada. Veliki problem predstavlja to što
klijent često nije u mogućnosti da dođe do svežih
finansijskih rezultata kompanija. Na Beogradskoj berzi,
recimo, prema podacima od juna ove godine, 85 preduzeća
drži podatke o poslovanju još iz 2003. godine, dok je
čak polovina kotiranih firmi, dakle njih oko četiri
stotine, imalo “prospekt” iz 2004. godine. A među njima
su, eto paradoksa, bile i “viđenije” kompanije.
Citiraj:
Potrebni papiri
• Ugovor o posredovanju sa brokerom koji trguje u
ime klijenta (ne naplaćuje se)
• Namenski račun kod banke radi kupoprodaje
akcija (provizija zavisi od banke)
• Ugovor o otvaranju vlasničkog računa
(provizija oko 500 dinara, zavisno od brokera)
• Nalog za kupovinu ili prodaju akcija (troškovi
ispostavljanja naloga za trgovanje su oko 200
dinara)
Provizije, takse, nadoknadeU brokerskoj kući svaki investitor treba da potpiše
ugovor o otvaranju vlasničkog računa hartija od
vrednosti, ugovor o posredovanju u trgovanju hartijama
na berzi i nalog za trgovanje. U banci je potrebno da
otvori dinarski “namenski” račun, tj. račun koji služi
isključivo za kupovinu akcija i da potpiše izjavu i
ovlašćenje za brokera da ima uvid u stanje na njegovom
računu. Da ne bude zabune, to ne znači da broker može
samostalno da raspolaže klijentovim novcem, već samo da
ima uvid u visinu sredstava na računu. U Sloveniji i
Hrvatskoj klijenti već odavno imaju mogućnost da
direktno uplaćuju novac na svoje račune kod brokerske
kuće, što olakšava i ubrzava trgovanje. U Srbiji,
međutim, iz nepoznatih razloga to nije moguće.
Kada «berzanski žutokljunac» odluči da se upusti u
trgovinu, tj. Kad odluči koju će akciju kupiti (ili, što
je bar na početku ređe, prodati) on mora da definiše
ostale elemente naloga za trgovanje (cenu, količinu,
banku, rok važenja naloga), potpisuje nalog i dostavlja
brokeru potvrdu banke o stanju na svom (namenskom)
računu za kupovinu akcija. Nalog za kupovinu ili prodaju
akcija donosi se u brokersku kuću, ali može i da se
pošalje faksom. U ovom drugom slučaju klijent bi trebalo
već sledećeg dana da dođe kod brokera i potpiše poslati
nalog.
Kod naloga za kupoprodaju akcija važno je poznavati i
vrste naloga. Ako klijent da tzv. «limit nalog», to
znači da je odredio maksimalnu cenu koju želi da plati.
Sa druge strane, kupiti akciju po «tržišnom nalogu»
znači kupovinu po bilo kojoj ceni. Očigledno ovaj drugi
slučaj može biti nepovoljan po klijente, jer znači da
plaćaju skuplje, odnosno prodaju jeftinije, nego što bi
to verovatno mogli. «Ukoliko klijenti žele da maksimalno
kontrolišu rizik sa kojim se susreću na berzi, bilo bi
dobro da svom brokeru ispostave limit nalog. Rizik je da
na osnovu takvog naloga možda neće biti zaključena
transakcija. Ukoliko im se pak žuri ili iz bilo kog
razloga ne mare za cenu po kojoj će neku akciju da kupe
ili prodaju, trebalo bi da ispostave tržišni nalog»,
kažu u Beogradskoj berzi.
Od prevelikog šoka da cena akcije bude potpuno
obezvređena, «igrače» štiti berzanski mehanizam, tzv.
zona fluktuacije. Kod trgovanja akcijama ona ograničava
dnevnu oscilaciju cena od najviše 20 odsto naviše ili
naniže. Izuzetak je prvo trgovanje, kada zona
fluktuacije po pravilniku Beogradske berze iznosi (čak)
plus/minus 300 odsto. Ukoliko je zaradio, građanin već
posle tri dana od prvog dana trgovanja, na računu može
da ima novac.
Bez obzira na to, međutim, da li je dobio ili je
izgubio, svaki klijent mora da plati troškove. Ukupni
troškovi na transakciju od hiljadu evra (bez poreza na
kapitalnu dobit) kreću se između 18 i 20 evra. Fiksni
troškovi su provizija Beogradske berze i Centralnog
registra, koji zajedno čine 0,25 odsto transakcije i
trošak poreza na prenos apsolutnih prava od 0,30 odsto.
Minimalna brokerska provizija je 0,30 a standardna oko
jedan odsto, mada nije retko da na manje iznose brokeri
zaračunaju proviziju i do dva odsto od transakcije.
Troškovi za otvaranje vlasničkog računa i ispostavljanje
naloga za trgovanje, u zavisnosti od brokerske kuće,
kreću se oko 700 dinara.
Na sve to treba dodati i porez na kapitalnu dobit koji
iznosi dvadeset odsto.
Citiraj:
Kako trgovati u regionu?
Zahvaljujući novom Zakonu o deviznom poslovanju,
građanima Srbije od nedavno je dozvoljeno da
trguju hartijama od vrednosti na stranim berzama.
Sa aspekta otvorenosti tržišta, Crna Gora je
najpogodnija za investiranje. Za razliku od
zemalja u susedstvu, u Crnoj Gori ne postoje
nikakve barijere za protok kapitala. Stranci imaju
nacionalni tretman i da bi se trgovalo akcijama
crnogorskih kompanija, na Nex ili Montenegro
berzi, potrebno je samo nekoj brokerskoj kući u
Crnoj Gori poslati fotokopiju pasoša. Brokerska
provizija za transakcije veća od 2.000 evra, je
između 0,5 i jedan odsto od vrednosti transakcije.
Ukoliko je vrednost transakcije niža od 2.000
evra, provizija je fiksna i iznosi deset evra.
Ukupna provizija berzi, Centralnog registra i
porez na promet usluga iznosi 0,4 odsto na
transakciju. Porez na kapitalnu dobit od prodaje
vrednosnih papira za pravna i fizička lica je 15
odsto. On se, međutim, ne plaća ukoliko je
ostvaren prodajom hartija koje je investitor u
vlasništvu držao najmanje dve godine, ili ako se
iznos kapitalne dobiti reinvestira u hartije u
roku od godinu dana od trenutka realizacije te
dobiti.
U Federaciji BiH i Republici Srpskoj ne postoji
porez na kapitalnu dobit, ali ni zakonska
ograničenja za investitore, bilo domaće ili
strane. Stranac dakle može direktno da stupi u
kontakt sa brokerom i da daje naloge za trgovanje.
Ipak, pored intencije da se uvede porez na
kapitalnu dobit, nepovoljno je to što je tržište i
dalje pod snažnim uticajem političkih faktora,
nestabilnosti i slabe ekonomske situacije.
U Makedoniji, na osnovu Zakona o deviznom
poslovanju, i domaći i strani investitori treba da
dobiju prethodnu saglasnost Ministarstva finansija
i Centralne banke za kupovinu hartija u Makedoniji
ili inostranstvu. Ova kontrola se pravda potrebom
vođenja monetarne politike. Isto tako,
potencijalni učesnik na tržištu ne može da trguje
direktno sa brokerom, već transakcije mora da
obavlja preko banke koja se bavi tzv. kastodi
poslovima.
Slično Makedoniji i u Hrvatskoj se i rezidenti i
nerezidenti obavezuju na trgovinu preko kastodi
banaka. Praktično to znači da rezidenti Hrvatske
ne mogu direktno da trguju sa stranim brokerom,
niti strani rezident može da sklapa poslove sa
hrvatskom brokerskom kućom, što ne sprečava
obavljanje transakcija sa inostranstvom, ali
povećava transakcione troškove. Poreza na
kapitalnu dobit nema, a dividenda se oporezuje
samo kod isplate. U Hrvatskoj se banke javljaju
kao glavni učesnici na tržištu kapitala, jer su
one vlasnici društava za upravljanje investicionih
i penzionih fondova i brokera.
U Albaniji se još uvek ne trguje hartijama od
vrednosti. Berza i Komisija za hartije od
vrednosti kao institucije postoje (i to u jednoj
zgradi), ali za sada ne obavljaju poslove.
Oprezni ekonomisti Ko trguje na berzi? O tome nema nikakvih podataka, ni
jedna agencija nije radila takvo istraživanje. A pitanje
bi bilo i šta bi dobila, jer se kod nas na “bogaćenje na
berzi” - da li pod uticajem Sorosovog i sličnih imidža –
još gleda kao na nešto, u najmanju ruku, sumnjivo. Mala
i otud svakako nereprezentativna anketa koju je sproveo
Ekonomist, pokazuje da na Beogradskoj berzi “igra” mali
broj ljudi, čak i među onima koji se profesionalno, na
jedan ili drugi način, bave ekonomijom. Među menadžerima
različitih nivoa koje smo ispitivali, najveći broj nije
“ni kročio” na berzu, a i nema nameru da to učini u
doglednoj budućnosti.
Ni jedan od deset studenata Ekonomskog fakulteta sa
kojima smo razgovarali nije se oprobao u “berzanskom
mešetarenju”. Svi kao razlog ističu nedostatak novca,
ali kad malo zagrebete ispod površine, vidite da novac u
stvari nije presudan, jer su bar neki od njih
raspolagali makar minimalnom količinom novca. Uz to,
nikome nije palo na pamet da bi mogao da trguje i “u
ime” i “za račun” svojih roditelja, rođaka ili
prijatelja. Za to je, međutim, osim hrabrosti, ili bolje
rečeno sklonosti riziku, potrebno i znanje, odnosno
informisanost. A znanje koje su (do sada) stekli na
fakultetu sigurno nije dovoljno da bi “sutra” kupili
akcije nekih kompanija, jer se predavanja svode na to
da je srpsko tržište kapitala uvek u povoju i da razvoj
tek predstoji. Ako tome dodamo “opšte nepoverenje u
Srbiju”, dolazimo i do odgovora zašto bi Igor
Marjanović, koji je pred diplomom na Ekonomskom
fakultetu, čak i sedmicu na lotou uložio u banku.
U stvari, bar u ovom konkretnom slučaju, studenti su
samo “dobri đaci”, jer ni njihovi profesori ne
razmišljaju mnogo drugačije. “Kad bih imao para, kao što
nemam, čini mi se da ne bih ulazio u rizičnije
poduhvate, već bih stavio pare na štednju. Razmišljao
jesam, ali izgleda da baš i nisam srećne ruke. Kada sam
uzimao besplatne akcije, još po starom zakonu iz 1997.
godine, smatrao sam da su pivare najperspektivnije.
Generalno sam pogodio, ali sam na nesreću izabrao
Beogradsku pivaru, koja sad baš i ne stoji sjajno”, kaže
Jurij Bajec, profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta.
Danijel Cvjetićanin, rektor BK univerziteta, takođe ne
trguje akcijama, ali trguje njegova supruga, takođe
profesor ekonomije. Kao razlog zašto ne trguje akcijama,
Cvjetićanin navodi plitko tržište, ali i to što još
vlada doba bahatih pojedinaca. “Mnogi zakoni na
finansijskom tržištu se ne poštuju. Jedna stranka koja u
toj oblasti drži monopol, smatra da je to njena prćija.
I normalno je da se u takvim uslovima svi koji nisu
bliski onima koji drže buzdovan u ruci, ne osećaju
najbolje. Znači, onaj ko im nije blizak možda i ne bi
trebalo da se bakće tim stvarima, a onaj ko jeste, taj
će i da ostvari profit”, kaže Cvjetićanin.
Nešto drugačije mišljenje ima profesor na beogradskom
Ekonomskom fakultetu Boško Živković koji na Beogradskoj
berzi već godinu dana trguje akcijama dve kompanije.
Glavni razlog nije, međutim, zarada: “To mi je više da
zaštitim svoj integritet, jer na fakultetu to i predajem
studentima”, kaže Živković.
Citiraj:
Servisi Beogradske berze SMS - sve informacije o trenutnoj ceni hartije od
vrednosti, njenoj promeni i količini možete dobiti
slanjem poruke odgovarajuće sadržine na broj 1027
bilo koje lokalne mreže (062, 063, 064, 065).
Svaka hartija ima svoj simbol (više informacija na
www.belex.co.yu)
BELEXinfo - informacije o trgovanju u realnom
vremenu i mogućnost trenutnog praćenja trgovanja.
Nalazi se na web stranici http:/www.belex.info,
gde se mogu pronaći podaci o poslednjoj ceni,
kretanju cene, najboljoj ceni ponude i tražnje i
količini hartija koje su u ponudi odnosno tražnji
po najpovoljnijoj ceni.
BELEXtiker - mogućnost praćenja cene hartija, u
realnom vremenu, sa promenom cene u odnosu na
početnu cenu te hartije. Hartije su obeležene
simbolom, a njihove cene i promene obeležene su
apsolutnim iznosom i procentom, kao i različitim
bojama (crvenom i zelenom) u zavisnosti od pravca
u kome se cena kreće.
Ovu priču počeli smo jednim pozitivnim primerom. Takvih
ima još. Recimo, kada je počela da se kotira na berzi,
2002. godine, akcija Hemofarma vredela je 450 dinara.
Pre godinu dana akcija je premašila pet hiljada, da bi
samo pre mesec i po dostigla vrednost od 12.340 dinara.
Ili, uzmimo akcije Agrobanke, koje su u poslednja dva
meseca duplirale svoju vrednost. Ali, da li sve
berzanske priče imaju srećan kraj? U Srbiji se o
gubicima na berzi malo zna, pa izgleda kao da ovde niko
još ne gubi.
Istorija berzanskog poslovanja nije posuta samo
zvezdama. Velikih lomova, poput onog iz 1929. više
(verovatno?) neće biti, ali propasti velikih kompanija
poput Parmalata u Italiji ili Enrona u Americi, koji su
ojadili hiljade svojih akcionara, kao i velike berzanske
“krize”, poput one nedavne u jugoistočnoj Aziji,
upozoravaju da berzom ne teče (samo) “med i mleko”.
Suzana Bojadić