LI AJAKOKA (sa danas.co.yu):
Citiraj:
Bol Lija Ajakoke
Branimir Pavla INIĆ
"Otkaz sam dobio 13. jula 1987. godine. U kompaniji FORD radio sam trideset i dve godine, a osam godina sam bio predsednik kompanije. Nikada nisam radio na drugom mestu. A onda, odjednom, ostao sam bez posla. Spopala me jeza. Ni danas ne mogu zaboraviti bol moje porodice. To je poput lavice i njenih mladunaca. Ako lovac ima na umu svoje dobro, ostaviće mlade na miru. Henri Ford II je naneo bol mojoj deci i ja mu to nikad neću zaboraviti."
Tako piše Li Ajakoka u knjizi "Autobiografija", knjizi kojoj bi možda više odgovarao naslov "Kako pobediti?" Lido Ajakoka je rođen 25. oktobra 1924. Promenio je svoje ime u Li (Lee) posle odlaska na rad za Ford. Mislio je da je tako lakše za poslovne saradnike i kontakte, kako bi ga razumeli i prepoznali. "Autobiografiji" se može staviti samo jedna primedba: isuviše je (ne)stvarna (a istinita) priča Li Ajakoke, genija menadžmenta, data u ovoj knjizi za koju autor kaže da je nije napisao da bi se osvetio Henriju Fordu, već da bi ispričao istinitu priču o danima koje je proveo u Fordu i u Krajsleru. Priču Ajakoka počinje sećanjima iz detinjstva:
"Otac mi je uvek utuvljivao u glavu dve stvari: nikad se ne treba upuštati u posao za koji je potreban veliki kapital jer ćeš na kraju postati vlasništvo bankara. Drugo, u teškim vremenima se treba baviti poslovima s hranom, jer ljudi ipak moraju jesti... Zahvaljujući ekonomskoj krizi postao sam materijalista. Mnogo godina kasnije, kada sam završio fakultet, moj stav je bio: ne gnjavi me filozofijom. U dvadeset i petoj želim da zarađujem deset hiljada godišnje, i - postanem milioner. Nije me zanimala titula - zanimala me je lova. Kad pomislim na oca, setim se samo njegove vitalnosti i bezgranične energije... Uvek je ponavljao: zašto hodati ako se može trčati?"
Ajakoka smatra da je važno znati sledeće: "Stalno me zapanjuje koliko ljudi, izgleda, nije u stanju da upravlja vlastitim vremenom. Tokom godine mnogi su mi rukovodioci ponosno izjavljivali: "Zamislite, prošle godine sam toliko radio da nisam otišao ni na godišnji odmor..." Zaista nemaju čime da se ponose. Najradije bih im odgovorio: "Budalo jedna. Hoćeš da mi kažeš da si u stanju da preuzmeš odgovornost za projekt vredan osamdeset miliona dolara, a nisi u stanju da isplaniraš dve nedelje u godini da odeš na godišnji odmor i malo se zabaviš?..."
No, ako čovek zaista veruje u ono što radi, mora da istraje i kad naiđe na prepreke. Kad sam preboleo gubitak svog radnog mesta, udvostručio sam napore i trudio se još više. Za nekoliko meseci vratili su me na stari posao. Nazadovanja su normalan deo života i treba paziti kako se na njih reaguje. Da sam se predugo durio, verovatno bi me otpustili...
...MEKNAMARA me je naučio da nikada ne donosim neku važnu odluku ako ne postoje bar dve mogućnosti izbora, odnosno, kako bi on rekao, bar sladoled od vanile i sladoled od čokolade. A ako se radi o sto miliona dolara, trebalo bi probati i jagodu...
...Mali genijalci su Ford Motor preneli u dvadeseti vek. Uveli su sistem kontrole i poslovni poduhvati su napokon počeli da se procenjuju u terminima dobitaka i gubitaka - i svaki rukovodilac je postao odgovoran za finansijski uspeh ili neuspeh svoga područja...
...Godinama svojim glavnim ljudima postavljam nekoliko osnovnih pitanja (a oni moraju da ih postave svojima, i tako dalje): "Šta nameravate da učinite za narednih devedeset dana? Kakvi su vaši planovi, prioriteti, nade? I kako nameravate da to postignete?"...
Sposobnost brze ocene je važna za svakog menadžera. "I danas obično mogu nakon prvog susreta dosta da kažem o čoveku. Za rukovodioca je ta sposobnost važna, jer je bitno da zna da zaposli prave ljude.
No postoje dve doista važne osobine koje jednostavno nije moguće saznati iz razgovora sa kandidatom. Prva je da li je lenj, a druga da li će se znati snaći - ili zdravorazumski proceniti - kad se radi o odlučivanju. Voleo bih da postoji neka mašina za merenje tih osobina, jer po njima se muškarci razlikuju od dečaka."
Grešku treba priznati, smatra Ajakoka, jer "uvek imaj na umu... da svako greši. Nezgoda je što većina ljudi to neće otvoreno da prizna. Kad tip zezne stvar, nikad neće - ako to nekako može da izbegne - priznati da je to njegova greška... Pokušaće da okrivi svoju ženu, ljubavnicu, decu, psa, vreme - ali nikad samoga sebe. Dakle, ako nešto zezneš, nemoj da izmišljaš izgovore - prvo se pogledaj u ogledalu. Tek onda dođi meni... Čarli Bičam... nije bio samo moj mentor, bio je više od toga. Bio je i moj mučitelj, ali ga volim".
[Nastavlja se]
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Odlazak u Krajsler
Branimir Pavla Inić
Odlučnost je presudna za uspeh menadžera, misli Ajakoka... "Ako treba jednom rečju izraziti kvalitete koje treba da ima dobar rukovodilac, odlučio bih se za odlučnost. Mogu se koristiti najsavremeniji kompjuteri i prikupljati sve brojke i grafikoni, ali na kraju treba objediniti sve podatke, rasporediti vreme i delovati... Jednom prilikom sam rekao Filipu Koldvelu... imaš 95 odsto podataka, ali trebaće ti još šest meseci da skupiš preostalih pet odsto. A tada će oni već zastareti jer te tržište pregazilo. Prava stvar u pravo vreme, u tome je suština života... U vreme dok sam bio direktor Ford Divižna, pozvali su me da održim predavanje... i tako sam malo govorio o proizvodnji i prodaji automobila, kad je jedan od momaka upitao: "Koliko ljudi radi u Ford Divižnu... i ko motiviše tih 11.000 ljudi dok ste vi na putu?" Još uvek pamtim lice mladića koji ga je postavio. Pogodio je u srž stvari, jer rukovođenje nije ništa drugo nego motivisanje ljudi... Važno je ljudima da govorite jezikom koji razumeju. Ako vam to pođe za rukom, reći će: "Bože, rekao je tačno ono što i ja mislim". Ako jednom počnu da vas cene, slediće vas do groba. To nije zbog toga što posedujete neku tajanstvenu sposobnost vođenja, nego zato što vi sledite njih...
Kad za nekog rukovodioca, bez obzira koliko je nadaren, čujem da se ne slaže najbolje sa ljudima, odmah mi je dosta. Taj čovek je za mene mrtav... Ako ne može da se složi s ljudima, kakvu korist ima firma od njega. On je očigledno na pogrešnom mestu... Tokom tri godine u Krajsleru više sam naučio o ljudima nego za trideset i dve u Fordu. Otkrio sam da ljudi mogu pristati na žrtve ako se svi žrtvuju. Tada se mogu učiniti čuda. Ali ako se otkrije da neko zabušava ili se ne žrtvuje kao ostali, sve može propasti...
U Fordu je Ajakoka radio pune 32 godine, od toga osam godina kao predsednik kompanije. Posle sukoba sa Henrijem Fordom, 15. oktobar je bio dan kada je poslednji put odvezen u upravu firme u Diebornu. Narednog dana svojim automobilom odlazi u svoj "nov kabinet" koji je imao mali sto, pisaću mašinu i telefon. Okruženje u kome se našao, za čoveka njegovih sposobnosti i intelekta, bilo je dovoljno da prevaziđe sav gnev i usmeri svu svoju energiju i hrabrost na nešto novo. Par nedelja kasnije postao je predsednik Krajslera. Uz njegovu odlučnost, znanje, iskustvo i pomoć prijatelja stvoren je novi feniks.
Nakon odlaska iz kompanije CHRYSLER legendarni Ajakoka je nastavio borbu za svoj životni san - automobilsku industriju, smatrajući da ne treba gajiti nikakve iluzije da će automobilska industrija, koja slavi preko 100 godina postojanja, dozvoliti da joj neko slomi vrat. Industrija koja ostvaruje 15 odsto BNP i zapošljava svakog sedmog čoveka na ovoj planeti, nema sumnje, veoma je snažna.
Ludost bi bila očekivati da se giganti ove industrije ugase zbog toga što je neko pronašao novu bateriju ili novi način korišćenja električne energije, ili i jedno i drugo. Ništa se ne lomi preko kolena i zato je za ostvarenje ovog velikog sna potrebno u prvom redu strpljenje. ("Nemojte da otpišete Ajakoku. U njemu je, izgleda, ostalo još mnogo snage za pobedu. Kad bi uspeo da napravi još jedno čudo, sa svim počastima bi ga uvrstili u dugu liniju besmrtnika, koja se proteže od Pol Rivera do autoindustrijske oluje Alfreda P. Slouna." ... "Završiće na gomili sa onima njemu sličnim koji su doživeli istu zlu sudbinu, kao Henri Ford, koji je kompaniju izvukao iz mrtvih, da bi podlegao iluzijama svemoći i iskušenjima slave.")
Ajakoka smatra da je automobil na električni pogon prava stvar, ali ceni i druga prevozna sredstva na ovaj pogon. U prvom redu su to bicikl i skuter. Poznat po tome da ne ostaje na rečima kada se za nešto zalaže, 1997. godine osniva EV Global koji se bavi prodajom laganijih prevoznih sredstava, a kupio je i 12,2 odsto korporacije Junik Mobiliti - Golden Kolorado, koja je već 30 godina poznata kao proizvođač motora na električni pogon, sa čijim je izvršnim direktorom Rejom Gidesom radio na nekoliko projekata u Fordu. To je rezultiralo pojavom električnih bicikala koji mogu da dostignu brzine od 30 do 65 kilometara na sat, u zavisnosti od tipa baterija koje koriste. Ajakoka je veliki optimista kada su u pitanju vozila na električni pogon, i kao da je preboleo neuspeh iz 1995. godine, kada se udružio sa Kerkom Kerkorijanom sa ciljem da kupe Krajsler. Cilj nije ostvaren jer su njih dvojica uspeli da skupe "samo" 12 milijardi dolara, a bilo je potrebno 25.
[Nastavlja se]
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Obućar u belom mantilu
Branimir Pavla INIĆ
Li Ajakoka ukazuje i na važnost shvatanja opasnosti od konkurencije, upozoravajući neoprezne američke menadžere na sledeći način: "Ako ne budemo brzo reagovali, Japan će nam brzo preoteti i proizvodnju čelika i automobilsku industriju... Neki izgleda smatraju da je taj poraz neizbežan. Takvi smatraju da bi taj proces trebalo još i ubrzati, zapostavljanjem industrije i koncentrisanjem na visoku tehnologiju. Doduše, nimalo ne sumnjam u značaj visoke tehnologije za industrijsku budućnost Amerike. Ali sama visoka tehnologija neće nas spasiti. Ona je za našu privredu važna upravo zato što služi brojnim drugim segmentima američke industrije. Naročito automobilskoj industriji. Upravo mi upotrebljavamo sve robote. Mi imamo najviše kompjuterizovanih projektantskih biroa i proizvodnih pogona. Koristimo kompjutere za postizanje veće ekonomičnosti vozila, za pročišćavanje izduvnih gasova i za postizanje preciznijeg i kvalitetnijeg načina proizvodnje. Malo ljudi zna da su (ako isključimo odbrambene snage) Ford i Krajsler najveći korisnici usluga kompjuterske industrije. Da nema Detroita, ne bi bilo ni Silicijumske doline. Ako neko proizvodi silicijumske čipove, neko drugi ih mora upotrebljavati. A to smo mi... Ako nema nas nema ni tržišta za čipove... Ako bi se to desilo postali bismo zemlja u kojoj ljudi jedni drugima poslužuju hamburgere, a drugim zemljama prodaju silicijumske čipove. Nemojte me pogrešno shvatiti: visoka tehnologija ima presudnu važnost za budućnost naše privrede. Ali ona neće nikad zapošljavati toliko ljudi koliko danas zapošljavaju naše bazne industrije. To je već trebalo naučiti na primeru tekstilne industrije... Onaj ko je ostao bez posla u tekstilnoj fabrici u Masačusetsu, imao je pet puta veće izglede da završi u K-Martu ili MCDONALD’s-u nego u fabrikama kao što su Digital Equipment ili Vang. Jednostavno ne možete uzeti četrdesetogodišnjeg obućara iz Detroita ili Pitsburga ili Njujorka, obući ga u beli mantil i očekivati od njega da programira kompjutere u Silicijumskoj dolini. Stoga razvoj visoke tehnologije na račun bazičnih industrija nije nikakvo rešenje. Rešenje je u njihovom uporednom razvoju. U rogu izobilja ima mesta za sve, ali izobilje treba najpre stvoriti udruženim naporima svih nas. Drugim rečima, potrebna nam je racionalna industrijska politika."
Ovo je samo kratka priča o Li Ajakoki, sinu italijanskog doseljenika, čoveku koji je uspeo u zemlji koja mu je to omogućila. I priča o borbi neravnopravnih suparnika Forda i Ajakoke koju prvi kratkoročno dobija, samo zbog toga što je Ford. Priča o čoveku koji je, iako materijalno obezbeđen, odbio da bude u pozadini zbivanja i odlučio se nakon dobijanja otkaza od strane Forda na "samoubilački potez": prihvatanje spašavanja posrnulog Krajslera. I uspeo u tome, odnosno pobedio.
Ovo je priča o čoveku koji je uspeo u životu. Čoveku koji se rodio 15. septembra 1924. godine u porodici italijanskog doseljenika Nikole. Li Ajakoka je svoju profesionalnu karijeru počeo oslanjajući se na sopstvenu strukturu ličnosti i osobine koje su prosto neophodne menadžeru, kao što su: upornost, odlučnost, sposobnost selektivnosti (odvajanje bitnog od nebitnog), veliki smisao za komunikaciju, sugestibilnost, sposobnost uticaja na druge, itd. Odmah je shvatio važnost poznavanja suštine posla (struke) i iskustva u složenom procesu rukovođenja, pa se prema porodično-mladalačkim afinitetima opredelio za automobile i ozbiljno iškolovao u toj oblasti (inženjer), a u profesionalnoj karijeri prošao vertikalno odozdo ka gore ceo sistem od inženjera-pripravnika do predsednika kompanije Ford. U sistemu sopstvenog napredovanja osnov je uvek bio poslovni rezultat, što ukazuje na činjenicu da je uvek držao odličnu kontrolu u domenu svoje odgovornosti nad svim značajnim delovima ukupnog menadžmenta, kao što su: kvalitet proizvoda, ukus i mogućnost kupca, način obaveštavanja tržišta (propagandni poslovi) i uslovi prodaje odnosno kupovine. U ovom složenom poslu umeo je da izabere najbolje saradnike, a pretpostavljenima (dok ih je imao) da uverljivo nametne svoje modele. Poznata je njegova izreka: "kada je proizvod dobar, ne moraš da imaš odličnu promociju". Pojava "mustanga" i "modela K" je izvanredan primer usklađenosti proizvoda i tržišta po svim osnovama: od izgleda, komfora, performansi, pa do cene. Primer prodaje "56 za 56", kojim je postavljen rekord, ukazuje na veliku važnost uslova prodaje koji moraju biti usklađeni sa mogućnostima kupaca u datom trenutku. Ne treba prenebregnuti činjenicu da je reč o Americi koja predstavlja veliko, moćno tržište, ali zato i veoma napadnuto od strane najjačih u svetu, i na koje je podjednako teško ne samo probiti se, već i ostati na njemu. Posebno je teško vraćati poljuljani ili potpuno izgubljeni poslovni ugled (primer Krajslera).